Medjunarodna otmica dece

Postoji niz slučajeva u stranoj sudskoj praksi, ali i domaćoj sudskoj praksi, tj. sporovi koji su se vodili pred nadležnim osnovnim sudovima u Republici Srbiji, a koji su se ticali odvođenja maloletne dece od strane jednog roditelja u drugu zemlju, bez saglasnosti drugog roditelja koji ima pravo na roditeljsko staranje. (medjunarodna otmica dece)

Navedena Haška konvencija ima za cilj da obezbedi da se odvedeno dete vrati u mesto “uobičajenog boravišta” deteta, ako je to u njegovom najboljem interesu.

Situacije kada roditelj svoje dete ili decu odvede bez saglasnosti drugog roditelja, povlači niz potencijalnih odgovornosti, pored građanskopravne , povlači i krivičnopravnu, tj. Mogućnost da budete proglašeni otmičarem sopstvenog deteta i da se u tim radnjama steknu obeležja krivičnog dela medjunarodna otmica dece – deteta.

***Napomena: Članom 13, stav 1, tačka b), nadležni organ (najverovatnije sud) zemlje u koju je dete odvedeno, nije dužan da naloži povratak deteta, kada lice (roditelj koji je odveo dete) koje se suprostavlja povratku, dokaže da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili bi ga na drugi način doveo u nepodnošljiv položaj. (međunarodna otmica dece)

Brojni socijalni i ekonomski faktori, ali prvenstveno loš odnos sa ocem deteta (psihološki i fizičko maltretiranje majke i/ili dece) obračun “motiviše” majke da izvrše otmicu sopstvenog deteta, tj. Da izvrše krivično delo medjunarodna otimica dece – deteta.

Članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako ima pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života.

U jednom slučaju u praksi , Nojlinger i Šuruk protiv Švajcarske ( 1 IZVOR Dr Maja  Stanivuković i Dr Sanja Đajić – Pravo roditelja na povratak u zemlju porekla u svetlu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda) -.odstupilo se od Haške konvencije, primenjujući odstupanje od pravila, a imajući u vidu član 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda:

1“Tužioci, majka i sin, državljani Švajcarske, osporavali su odlu ku švajcarskog suda, donetu na osnovu Haške konvencije o otmici, kojom je naložen povratak deteta iz Švajcarske u Izrael. Tužioci su smatrali da bi izvršenjem te odluke bilo povređeno, između ostalog, njihovo pravo na porodični život iz člana 8 Evropske konvencije i da je zbog restriktivnog tumačenja izuzetaka od obaveze da se naloži povratak propisanih članom 13 Haške konvencije povređen član 6 Evropske konvencije.

Majka se, kao švajcarska državljanka, doselila u Izrael, gde je stekla državljanstvo i stupila u brak sa državljaninom Izraela. Ubrzo posle rođenja sina nastupili su problemi u braku, između ostalog i zbog toga što se otac deteta priključio radikalnom verskom pokretu.

Iz straha da bi dete moglo da bude odvedeno u inostranstvo u versku zajednicu kojoj je pripadao otac bez njenog znanja, majka je od izraelskog suda zatražila donošenje ne exeat order.

 Sud je zahtev usvojio, a dve nedelje kasnije doneo je i odluku kojom se dete privremeno poverava majci na staranje (temporary custody), a ocu dodeljuje ograničeno pravo na viđanje deteta, dok vršenje roditeljskog prava (guardianship) ostaje zajedničko.

Usledili su predlog socijalnih službi o odvojenom životu roditelja, prijava majke podneta protiv oca zbog nasilja u porodici, zabrana ocu da bez nadzora viđa dete i, konačno, razvod braka. Odlukom o razvodu nije se promenila prethodna odluka o zajedničkom vršenju roditeljskog prava.

 Majka je potom napustila Izrael i dvogodišnjeg sina krišom prenela preko granice, bez znanja granične policije i oca i suprotno odluci izraelskog suda da dete ne sme biti odvedeno iz zemlje. Skoro godinu dana kasnije, uz pomoć Interpolove potrage, majka i sin su pronađeni u Švajcarskoj. Otac je pokrenuo postupak za povratak deteta u Izrael pred švajcarskim sudovima.

Švajcarski sudovi su prvobitno odbili zahtev za povratak, pozivajući se na izuzetak iz člana 13, stav 1, tačka b) Haške konvencije (opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti, psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepodnošljiv položaj), ali je Savezni sud u poslednjem (trećem) stepenu naložio da se dete vrati u Izrael. Smatrajući da bi im izvršenje te odluke povredilo pravo na porodični život, majka je u svoje ime i u ime svog sina pokrenula postupak protiv Švajcarske pred Evropskim sudom za ljudska prava. Veće Evropskog suda je ustanovilo da to pitanje pripada polju primene člana 8 Evropske konvencije jer bi posledica povratka deteta u Izrael moglo da bude razdvajanje deteta od majke, čime bi njihov odnos bio promenjen upravo zbog postupanja švajcarskih državnih organa. Veće je izdalo i privremenu meru kojom je odložio izvršenje odluke o povratku do okončanja postupka.Tumačenje člana 8 Veće vezuje za Hašku konvenciju o otmici dece i Konvenciju UN o pravima deteta i načelno zaključuje da u oba instrumenta postoji standard „najboljeg interesa deteta“.

Centralno pitanje za Veće u prvostepenom postupku bio je izuzetak iz člana 13 Haške konvencije o otmici deteta. Majka je navela da postoji više prepreka zbog kojih ona ne može da se vrati u Izrael, te bi dete moralo da se vrati samo, što bi ga izložilo psihičkoj traumi usled razdvajanja od majke i stavilo u nepodnošljiv položaj.

Prema mišljenju Veća, navedene preprekeza povratak majke u Izrael nisu bile nepremostive, tako da je zaključilo da se od majke sasvim opravdano može očekivati da se sa detetom vrati u Izrael i da je povratak u Izrael u najboljem interesu deteta jer bi mu omogućio da odrasta u okruženju u kome bi mogao da održava kontakt sa oba roditelja, te da je obaveza majke da postigne sporazum sa ocem o obrazovanju, boravištu i staranju o detetu.

Odluka je doneta tesnom većinom sa četiri glasa prema tri, a sudije koje su ostale u manjini su u izdvojenim mišljenjima kritikovale stav većine, između ostalog i zbog propusta da se adekvatno zaštiti interes majke.

 U postupku pred Velikim većem stav Evropskog suda se promenio. Iako se Veliko veće složilo sa ocenom iz prvostepene presude da je odvođenje deteta bilo nezakonito u smislu Haške konvencije o otmici te da je odluka švajcarskog suda opravdano zasnovana na toj konvenciji i zbog toga i doneta na osnovu zakona (što je inače prvi korak u ispitivanju dozvoljenosti ograničenja prava na privatnost i porodični život), radi postizanja opravdanog cilja (zaštita prava i interesa drugih, u ovom slučaju oca i deteta), nije se složilo sa prvostepenim Većem da je odluka o povratku deteta srazmerna zaštiti interesa oca i deteta.

 Iako je odluka opravdano zasnovana na Haškoj konvenciji o otmici, nacionalni sud i Veće Evropskog suda pogrešili su u proceni o tome da li bi povratak deteta, čak i na osno vu te konvencije, bio u njegovom najboljem interesu i da li su interesi majke, garantovani članom 8, adekvatno zaštićeni prilikom izvršenja te odluke.

 Pošto je Evropska konvencija instrument javnog poretka, svaku primenu drugih pravnih instrumenata, čak i kada je reč o međunarodnim ugovorima kao što je Haška konvencija o otmici, treba uskladiti sa garancijama iz Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava. Pri primeni Haške konvencije o otmici treba zaštititi interese oba roditelja i onaj interes deteta koji je za njega najbolji.

Veliko veće je pozivanjem na član 8 Evropske konvencije najavilo odstupanje od rigidnog i formalističkog pristupa postupku povratka deteta koji je do tada preovlađivao u praksi sudova država članica: „Iz člana 8 sledi da se ne može naložiti povratak deteta po automatizmu ili mehanički kada su ispunjeni uslovi za primenu Haške konvencije.

Najbolji interes deteta,iz perspektive ličnog razvoja, zavisi od više individualnih činilaca, naročito uzrasta i zrelosti deteta, prisustva ili odsustva roditelja, njegovog okruženja i isku stva […]. Iz ovih razloga najbolji interes deteta se mora utvrđivati u svakom konkretnom slučaju. To je prvenstveno zadatak nacionalnih organa koji su u boljem položaju jer mogu ostvariti neposredan kontakt sa zainteresovanim licima.

U tom cilju oni uživaju određeno polje slobodne procene koje je, ipak, podvrgnuto evropskom nadzoru, gde Sud kontroliše, na osnovu Konvencije, odluke koje su ovi organi doneli prilikom vršenja ovih ovlašćenja.“ Ako je odlučivanje o povratku deteta oslobođeno formalizma i ne mora automatski dovesti do usvajanja zahteva za povratak, sud koji odlučuje treba da proceni da li je u najboljem interesu deteta da se vrati u zemlju uobičajenog boravišta, ne samo zbog vremena koje je eventualno proteklo od dolaska u novu zemlju zbog čega je dete moglo da stekne bliske veze u novoj sredini, već i zato što je sprečenost roditelja koji se stara o detetu da se vrati zajedno sa njim takođe jedan od faktora prilikom odlučivanja o najboljem interesu deteta.

 Jer se u takvim situacijama uvek se nameće procena o tome šta je važnije: interes deteta da održi redovne porodične veze i sa drugim roditeljem ili interes deteta da se ne razdvaja od roditelja koji se do tada starao o njemu. Evropski sud zaključuje da bi izvršenje švajcarske odluke o povratku bilo nesrazmerno cilju zaštite interesa oca i deteta i da bi ono predstavljalo povredu prava deteta i majke ako bi majka bila prinuđena da se vrati u Izrael.”

( 1 IZVOR Dr Maja  Stanivuković i Dr Sanja Đajić – Pravo roditelja na povratak u zemlju porekla u svetlu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda)